Tragedija politike velikih sila


ISBN:
978-86-531-0321-7
pismo:
latinica
strana:
497
format:
24 cm
godina izdanja: 2017.
teaser-text:

Rad na knjizi „Tragedija politike velikih sila” započeo sam nedugo pošto se Sovjetski Savez raspao krajem 1991. godine i završio sam je skoro deceniju kasnije

povez:
tvrd

PREDGOVOR IZMENJENOM I DOPUNJENOM IZDANJU

Rad na knjizi „Tragedija politike velikih sila” započeo sam nedugo pošto se Sovjetski Savez raspao krajem 1991. godine i završio sam je skoro deceniju kasnije. Tokom ovih godina mnogi Amerikanci, uključujući znatan broj pripadnika akademskog sveta, bili su krajnje optimistični u pogledu budućnosti međunarodne politike. Vladalo je široko rasprostranjeno verovanje da će kraj Hladnog rata biti vesnik novog doba u kojem neće biti ratova među velikim silama i u kome će koncepti, kao što je ravnoteža snaga, biti nebitni. Umesto toga, mogli smo da očekujemo povećanje saradnje među državama u godinama koje će doći. Za realiste poput mene govorilo se da smo na pragu izumiranja, predodređeni da skončamo kao dinosaurusi.
Napisao sam ovu knjigu kako bih doveo u pitanje ovo obećavajuće viđenje međunarodnih odnosa. Pokušao sam da dokažem da svet ostaje opasno mesto i da će realizam nastaviti da pruža važne uvide o tome kako on funkcioniše. Posvetio sam, ipak, glavni deo knjige razvijanju svoje vlastite teorije međunarodne politike, koja se suštinski razlikuje od čuvenih realističkih teorija Hansa Morgentaua i Keneta Volca. Potrudio sam se, ipak, da uverim čitaoce kako će moja teorija biti relevantna u 21. veku.
Bio je to isprva težak pokušaj, u najvećoj meri zbog toga što je još postojao značajan optimizam u ranim 2000-im u vezi sa stanjem stvari u svetskoj politici. Ovaj optimistični pogled na svet počeo je da bledi kako je rat u Iraku krenuo po lošem tokom 2004. godine, potom kada su se Sjedinjene Države našle zaglibljene u situaciji gubljenja ratova, kako u Avganistanu tako i u Iraku. Istovremeno, postajalo je sve jasnije da se američkom ratu protiv terorizma ne nazire kraj.
Nije iznenađenje da je usled velike zabrinutosti za to kuda idu Sjedinjene Države, poverenje iz 1990-ih skoro potpuno iščezlo i da je zamenjeno mnogo pesimističnijim viđenjem međunarodne politike. Većina Amerikanaca sada shvata da je svetska scena prepuna mogućih problematičnih tačaka i da je rešenje za te probleme teško, ako ne i nemoguće naći.
Ova izmenjena perspektiva je razumljiva imajući u vidu da su Sjedinjene Države vodile 6 ratova otkako se okončao Hladni rat pre dvadeset pet godina: Irak (1991), Srbija povodom Bosne i Hercegovine (1995), Srbija povodom Kosova (1999), Avganistan (2001– do danas), Irak (2003) i Libija (2011). U stvari, američka vojska bila je u ratu u dve od svake tri godine u razdoblju od 1989. godine naovamo. Svi ovi ratovi, ipak, vođeni su protiv slabijih država. Sjedinjene Države imale su taj luksuz da ne brinu kako će im rivalska velika sila zapretiti na ozbiljan način.
Čini se, međutim, da će se sa usponom Kine ta situacija promeniti. Ukoliko kineska ekonomija nastavi ubrzano da raste tokom narednih decenija, Vašington će se gotovo sigurno suočiti sa potencijalnim „ravnopravnim takmacem” (peer competitor), po prvi put od vremena Hladnog rata. U stvari, skorašnje istraživanje pod nazivom „Projekat globalnih stavova”, koje je sprovedeno od strane Istraživačkog centra Pju (Pew Research Center), utvrdilo je da „u 23 od 29 država, najveći deo ili većina vidi Kinu kao državu koja je već zamenila ili će zameniti Sjedinjene Države na mestu najmoćnije supersile”. Čak i u Sjedinjenim Američkim Državama, 47 posto ispitanih veruje da je Kina na putu da postane broj 1, dok 47 posto sa tim nije saglasno.
Uspon Kine pokreće jedno očigledno pitanje: može li to biti miroljubivo? Bavio sam se ovim pitanjem u prvom izdanju „Tragedije politike velikih sila”, jer su postojali jaki razlozi krajem 1990-ih da se misli da će Kina postati izuzetno moćna država. Smatrao sam da će, ukoliko Kina nastavi svoj uspon, stvoriti jake oružane snage i da će pokušati da dominira Azijom na način na koji su Sjedinjene Države dominirale zapadnom hemisferom. Regionalna hegemonija, tvrdio sam (tada – prim. prev.), najbolji je način da država maksimizira svoje izglede za opstanak. Takođe sam predvideo da će susedi Kine, kao i Sjedinjene Države, pokušati da je obuzdaju kako bi je sprečili da postane regionalni hegemon. Kao posledica toga, bezbednosno nadmetanje učiniće Aziju krajnje opasnim regionom.
Otkako je knjiga „Tragedija velikih sila” objavljena 2001. godine, držao sam veliki broj predavanja u kojima sam tvrdio da uspon Kine neće biti miroljubiv. Neka od tih predavanja bila su u samoj NR Kini, a 2004. godine sam učestvovao, povodom ovog pitanja, u debati sa bivšim savetnikom za nacionalnu bezbednost u administraciji predsednika Džimija Kartera, Zbignjevom Bžežinskim. Tokom prvih nekoliko godina, suočavao sam se sa tim da nisam uspevao da ubedim publiku u moje argumente ili da je publika u najmanju ruku bila skeptična. Taj skepticizam je, međutim, počeo da bledi posle 2008. godine, delimično zbog toga što je Kina nastavila da jača svoju moć, a takođe i zbog toga što je počela da pokazuje svoju snagu na način da je plašila kako svoje susede tako i Sjedinjene Države. Danas sam u situaciji da se publika mnogo više slaže s mojim argumentima u vezi sa budućnošću kinesko-američkih odnosa.
Imajući u vidu da će uspon Kine biti najvažniji događaj 21. veka, te da postoji realna šansa da taj uspon ne bude miroljubiv, smatram da ima smisla da izložim detaljno svoje viđenje u novom, zaključnom poglavlju ove knjige. Iako sam se bavio ovim pitanjem i u originalnom zaključnom poglavlju, bio je to ipak površni pokušaj iz prostog razloga što sam se tu bavio mnoštvom drugih tema u izdanju ove knjige iz 2001. godine. Nisam dao, takođe, šire uvide u moja gledišta povodom uspona Kine ni u drugim radovima. Iz tih razloga, novo zaključno poglavlje usredsređuje se isključivo na Kinu i u njemu na sveobuhvatan način objašnjavam zašto smatram da će biti velikih problema u Aziji ukoliko Kina postane veoma moćna.
Osim ovog predgovora i novog zaključnog poglavlja, ostatak knjige praktično je ostao neizmenjen u odnosu na originalno izdanje. Što je najvažnije, nisam promenio moju teoriju ofanzivnog realizma. Ova odluka će možda mnoge iznenaditi, imajući u vidu da je ova teorija široko čitana i analizirana od strane brojnih stručnjaka, od kojih su neki izneli vrlo oštre kritike. Veoma sam zahvalan na ovim kritikama – i uzimam ih (kako male tako i velike kritike) krajnje ozbiljno. Naposletku, najveći kompliment koje jedan naučnik može dobiti jeste da se neko bavi njegovim radom na jedan dubokouman način. Verujem, međutim, da je moja teorija dobro podnela ove kritike. To naravno ne znači da je moja teorija savršena ili da neće eventualno biti zamenjena nego da sam ostao pri tome da sam zadovoljan načinom na koji sam izneo svoju teoriju u prvom izdanju „Tragedije politike velikih sila”.
U novom zaključnom poglavlju koristio sam tu teoriju kako bih odgovorio na pitanje kojem će politički odlučioci, naučnici svih ubeđenja i zabrinuti građani širom sveta, pridavati veliku pažnju u decenijama koje su pred nama: Može li uspon Kine biti miroljubiv? Nažalost, moj odgovor je: ne.

List Price: 2,750.00 din.
Price: 2,200.00 din.